Aerobna sposobnost se definiše kao sposobnost da se prihvati, transportuje i iskoristi kiseonik, i predstavlja dobar indikator kardiorespiratorne forme, tj. naše sposobnosti da angažovanjem srca, pluća i mišića koristimo aerobne energetske sisteme za dobijanje goriva za fizički rad. Dakle, za učestvovanje u svim dužim fizičkim aktivnostima, koje povećavaju srčanu frekvenciju ili ubrzavaju disanje, zapravo ispoljavamo aerobnu sposobnost.
Jedan od najboljih indikatora aerobne sposobnosti je parametar poznat kao maksimalna potrošnja kiseonika, koji se univerzalno označava sa VO2max. Što je veća vrednost maksimalne potrošnje kiseonika, to smo sposobniji da prihvatimo i iskoristimo kiseonik iz vazduha, tj. možemo da izdržimo neku prolongiranu aktivnost duže i sa manjim naporom (npr. trčanje, vožnja bicikla, aerobik ili spinning). Upravo zbog toga, utvrđivanje ovog važnog parametra kod zdravih ljudi odličan je pokazatelj utreniranosti, a njegovo merenje ili barem procena je neophodna pre realizacije bilo kog aerobnog programa treninga.
Da ne zaboravimo, osoba koja ima veću aerobnu sposobnost (tj. veći VO2max) ima smanjen rizik od mnogih kardiovaskularnih bolesti, gojaznosti, dijabetesa ili povećanog holesterola u krvi; bolje mentalno zdravlje, veći kvalitet i prosečno trajanje života.
Testiranje maksimalne potrošnje kiseonika – ergospirometrija
Testovima u kojima merimo ili procenjujemo VO2max, zapravo određujemo maksimalno radno opterećenje određene osobe tokom standardizovanog opterećenja, upotrebom pokretne trake (tredmila), stepera, bicikl ergometra ili u terenskim uslovima, korišćenjem najrazličitijih jednostavnih i jeftinih protokola trčanja, hodanja ili vožnje bicikla. Klasični klinički test za merenje VO2max izvodi se po ergospirometrijskom principu, gde je još uključen i sistem za praćenje metaboličkih parametara i analizu gasova u izdahnutom vazduhu (tipično se meri potrošnja kiseonika, produkcija ugljen-dioksida i zapremina izdahnutog vazduha) i kompjuter za obradu podataka.
U idealnim uslovima, posle procene zdravstvenih rizika i osnovnog medicinskog pregleda, osoba kojoj se meri aerobna sposobnost potpisuje pristanak, i postavljaju joj se EKG elektrode za praćenje srčanih funkcija tokom testiranja. Posle kratkog zagrevanja, ispitanik počinje sa testom noseći masku ili usni nastavak koji odvodi izdahnuti vazduh u analizator. Test tipično započinje sporijom brzinom i malim nagibom trake, a opterećenje se postepeno povećava ubrzavanjem trake i povećanjem nagiba svakih minut ili dva. Testiranje traje od osam do dvanaest minuta, pri čemu se mere svi metabolički parametri preuzimanja kiseonika. Rezultati se obrađuju svakog minuta (i ili češće) sa porastom opterećenja. Test se završava kada nivo potrošnje kiseonika počne da stagnira ili opada uprkos povećanju opterećenja, ili ukoliko ispitanik više ne može da se održi na traci. Najveća vrednost upotrebljenog kiseonika tokom testa je VO2max i odgovara maksimalnoj aerobnoj sposobnosti. Protokol testiranja treba da bude prilagođen nivou fizičke kondicije i utreniranosti svakog ispitanika. Test takođe treba da bude prilagođen specifičnoj aktivnosti ispitanika – tredmil za trkače i ergobicikl za bicikliste; testiranje se može sprovesti za svaku vrstu aerobne aktivnosti.
Izmerili smo VO2max i šta sad?
Sledi tumačenje rezultata – rezultati u opsegu od 3 do 4 litra utrošenog kiseonika po minuti su uobičajeni među običnom populacijom, dok vrednosti od 5 do 6 L/min mogu biti zabeležene kod sportista dugoprugaša (npr. maraton, skijaško trčanje, etapni biciklizam). Zbog činjenice da je rezultat povezan sa telesnim dimenzijama, krupniji ljudi obično imaju veći rezultat, pa se preporučuje preračunavanje gornjih vrednosti prema kilogramima telesne mase i dobijanje tzv. relativne aerobne sposobnosti. Niže je navedena gradacija vrednosti relativne maksimalne potrošnje kiseonika u mililitrima kiseonika u minuti po kilogramu telesne mase. Jasno se uočava da bolje utrenirane i mlađe osobe imaju veće vrednosti VO2max bez obzira na telesnu masu.
